Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš.
Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast.
– Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića

*

„Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje Grešnik, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje Otpadnik. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje 'opasne' sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti Vernika – zahvaljujući iskustvu Grešnika i Otpadnika, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić)

*

Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se Ćosićeva saga porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije.