Esejistička proza zapljusnuta talasima fikcije u kojoj se Ćosić „odmakao“ od svog izabranog dvojnika da bi ga osmotrio sa kritičke distance i potražio objektivniji odgovor na pitanje šta Krleža — onaj stvarni, a u znatno manjoj meri i jedan fikcionalizovani Krleža —znači „danas" (1991. godine) i „ovde" (Beograd). Ćosić pri tom bira dve godine, 1943. i 1982. kao pogodne osmatračnice Krležine intelektualne evolucije, a i kao orijentire podesne za uspostavljanje veza i analogija pomoću kojih bi on hteo da uđe u duh i razmišljanja tog svog „drugog“, da u što većoj meri bude „on“. To su. godine u kojima se Krleža, odnosno Ćosić, nalaze svaki u svojoj pedesetoj, „na pola životnog puta“. Zagrebačka analiza, dakle, prenosi nas u 1943. i u okupirani Zagreb gde Krleža sanja svoje verovatne, ali i mnoge samomogućne snove koji se prostiru u sumornu prošlost i još sumorniju sadašnjost, ali obuhvataju i ne mnogo vedriju budućnost — zahvaljući Krležinom mlađem „ja“, njegovom (auto)biografu smeštenom na polovini vlastite životne staze.

*
Bora Ćosić je u nekoliko svojih knjiga pisao u stilu Krleže, a "u promemoriji Zagrebačke analize 1991. će pisati o ludilu i nervozi slavonskog rata kao da je Krleža uskrsnuo."
- Mirnes Sokolović

________
Zagrebačka analiza je nelinearno sklopljen tekst - prvo su nastali prvi deo i "Index ličnosti", a tek kasnije drugi deo i "Promemoria", tako da se može i nelinearno čitati, uz uvažavanje redosleda pojavljivanja autorovih tekstova (1983-1988-1991).