Knjiga Kama Koma donosi tekstove istoimene Pančićeve kolumne u novosadskom listu «Dnevnik».
Ima pisaca koji pišu za novine, ali priznanje da su pisci stiču na drugi način, tako što objavljuju romane, pripovetke, eseje, studije i druge stvari koje spadaju u uvažene institucije Književnosti, Filozofije ili Nauke. Kad takvi pišu za novine, podrazumeva se da to ne spada u njihovo “delo”, koje čeka da mu se oni, kad završe novinski članak, vrate i da, pošto su kratko vreme pisali, nastave da “stvaraju”. Nasuprot njima, Teofil Pančić je odlučio da baš tu, u novinama, stvara, da na pesku novina zida svoj opus. I materijal koji on koristi za tu gradnju u skladu je sa izabranom lokacijom. To je ona dosadna, nametljiva, a ustvari skoro neuhvatljiva zbrka svakodnevnih dogadjaja, reči i slika koju je svojevremeno Boris Vijan nazvao penom dana. Pančićeve knjige, četiri dosad objavljene i ova, peta, pokazuju da se i na tako nesigurnom tlu kao što su novine i da se od tako efemerne gradje kao što je svakodnevica može podići nešto solidno. Sve su to zbirke novinskih tekstova, a ti tekstovi, kad su preneti u knjige, čuvaju uspomenu na svoj život u novinama, i ne stide ga se. Karma koma - kao, pre toga, Urbani bušmani i Čuvari bengalske vatre – sadrži tekstove koji su nastali kao komentari dogadjaja u takozvanom realnom svetu i taj svet je u njima ostao prepoznatljiv i kad su Pančićevi članci i kolumne postali poglavlja njegovih knjiga.