Za personu knjige Prskalica relevantno je samo ono što je viđeno i izrečeno peripatetički, paušalno, neodgovorno i bez ikakvih obzira. Ona verbalno, pasivno-agresivno, prska sentence („prskalice“) predefinisanog morala koji se javlja kao kontrapunktirana svest i kao telesna reakcija na dominantnu kulturu laži, onu kulturu koja prononsira značaj pseudomoralne maske na svečanosti društvenih reakcionarnih odnosa. Unutar tako oslobođenog govora pesme, pojedini stihovi postoje kao fragmentarna sečiva, precizna u svom sečenju radi izazivanja užitka i bola.

Sklonost lirskog glasa ove knjige jeste da ideologizovano mesto upotrebi kao lirski potentno i da ga sablažnjivo iznese na videlo ophodeći se prema njemu blagonaklono, tetošeći ga. Tek britkim jezikom prskanja iznutrena saopštena stvar izmiče ideološkim zamkama koje nisu nevine, kao ni mi, ideološki uslovljeni i uvaženi aparati govorenja umesto mišljenja. Upravo time, slobodno govorenje postaje mišljenje u pravom smislu, a unutar njega je posebno izazovna tema emotivnosti koja je duboko uslovljena simbolističkim i kapitalističkim pre-govorima među ljudima.

Prskalica provocira i čitaoca da postane njena persona, odnosno, da poput nje počne prema stvarima, ljudima i sebi da se odnosi neposredno i bez cenzure. Još sigurnije od prethodnih knjiga Bojana Savića Ostojića, poezija ove knjige će ukazati da društvena sigurna koža krije mlečne kosti ideologizovanog mišljenja i ponašanja.