Dvoje istoričara, različiti po svemu što ih određuje, kreću ka istom odredištu, sinajskom Manastiru Svete Katarine. Nemac Fon Tišendorf otkriva biblijske spise neprocenjive vrednosti, a više od veka kasnije Francuskinja Žorž Riketi nastavlja njegovo istraživanje.

Kompozicija Protićevog romana organizovana je tako da u njoj uočavamo obilje motiva i detalja, istorijskih činjenica, postupke simultanizma i montaže, promišljen sistem asocijacija, ali i intertekstualne veze sa klasicima svetske književnosti. On potvrđuje da je postmodernizam doneo promenu u svim segmentima društva, pa kultura i umetnost nastaju u neprestanom preispitivanju zatečene tradicije i u naporima da se proširi vidokrug ljudskog saznanja.

Stvarajući književno delo u kojem je uspeo da obuhvati celokupno ljudsko iskustvo, ali i ideologiju i istoriju, Milan St. Protić postavlja brojna pitanja koja i danas okupiraju modernog čoveka, a od kojih je najvažnije ono koje se tiče samog smisla ljudskog postojanja – može li se uobličiti istina tako što će se razobličiti mit ili je mit osnova na kojoj počiva istina?