U romanu dominira glas žene koja se ne boji da govori o sebi – kako bi se postavila nasuprot nevidljivosti: društvenoj, telesnoj, emotivnoj. Njen glas je izazovan i snažan. Ona razbija stereotipe o ženama u fikciji: nije ni žrtva ni femme fatale, ona je autentično biće koje se ogleda i u ogledalu i u svojoj slobodi.

Pred nama je savremena proza hibridnog izraza – na granici lirskog eseja, ispovesti i krimi narativa, njena poetika počiva na spoju delikatne telesnosti i brutalne svakodnevice. Suptilnim proklizavanjem iz lirskog u krimi registar, autor s lakoćom, bez razdvajanja, u isti svet upisuje poeziju i nasilje.

Ovo je najzrelije Tokinovo delo – roman koji osvaja lepotom i snagom.

Odlazio bi ujutru sa sveskama za ptice, dvogledom i bojicama, i vraćao bi se predveče. Veče pre nego što će mama otići otvorio je svesku i pokazivao nam crteže ptica koje je video, neke su počele da se gnezde u travi, rekao je da je to neverovatno za njih, da se nešto neobično dešava u šumi, pričao je o jutarnjoj rosi i kako Francuzi, u Gaskonji, regiji u jugozapadnoj Francuskoj, imaju običaj da tek izlegle ptiće uzimaju iz gnezda i jedu ih žive, tople, rekao nam je da je svojim očima gledao ženu kako se penje na prste, iz gnezda vadi ptića, stavlja ga u usta i žvaće, pa ispljune kljun.... Scene u kojima smo učestvovali nas troje izgledale su kao da se nalazimo u poslednjim trenucima pred eksploziju... A mama i ja, sve što je htela da zna, rekla sam joj... Smejala se kao nekad, ali onaj ko je zna mogao je da vidi da se u njeno biće uselila senka, bol koji izbija na licu, a taj bol bila sam ja.